Može li muzika da se nacrta? Da li isti tonovi u svima nama bude iste boje, slike i osećanja? I kako izgleda jesen kada je ne posmatramo kroz prozor, već je najpre – čujemo?

Upravo su ova pitanja bila polazište jednog drugačijeg časa predmeta Umetnost i dizajn, na kojem su učenici drugog razreda Savremene gimnazije, zajedno sa nastavnicom Marijom Pilčević

Tomašević, istraživali vezu između muzike, likovnog izraza i ličnog doživljaja umetnosti.

Ovoga puta inspiraciju su pronašli u jednom od najpoznatijih dela klasične muzike – Vivaldijevom ciklusu „Četiri godišnja doba”, odnosno u koncertu posvećenom jeseni.

Kada tonovi postanu boje i linije

Zadatak učenika bio je naizgled jednostavan: pažljivo slušati muziku.
Ali ovoga puta nije trebalo prepoznavati instrumente, pamtiti podatke o kompozitoru ili analizirati muzičku formu. Trebalo je oslušnuti šta muzika pokreće u njima.
Dok su se smenjivali ritam, melodija, mirniji i dinamičniji delovi Vivaldijeve „Jeseni”, učenici su svoje utiske pretvarali u ilustracije.
Neko je muziku mogao da doživi kroz boje karakteristične za jesen, neko kroz pokret i liniju, neko kroz prepoznatljive motive prirode, a neko kroz sasvim apstraktne oblike i lične asocijacije.
Nije postojao jedan „tačan” način da se Vivaldi nacrta.Upravo je u tome bila suština zadatka.

Jedna kompozicija – mnogo različitih doživljaja

Iako su svi učenici slušali istu kompoziciju, pred njima su na kraju nastali različiti radovi.
Svaka ilustracija predstavljala je lični vizuelni odgovor na isto muzičko delo – dokaz da umetnost ne doživljavamo svi na isti način.
Ono što je jednom učeniku zvučalo kao vetar i opadanje lišća, drugome je moglo da predstavlja pokret, promenu, spokoj ili energiju. Isti muzički trenutak mogao je da dobije potpuno drugačiju boju, oblik i atmosferu na papiru.
Na taj način učenici nisu samo stvarali ilustracije već su učili da pažljivije slušaju, prepoznaju sopstvene reakcije i pronađu način da ono što osećaju izraze drugim umetničkim sredstvom.

Kada jedna umetnost progovori jezikom druge

Posebna vrednost ovakvog časa upravo je u povezivanju različitih umetničkih oblasti.
Muzika se najpre doživljava sluhom, ali slike koje ona stvara u našoj mašti nemaju unapred određene granice. One mogu postati linija, boja, oblik, pokret ili čitava mala priča.
Prevođenjem muzičkog doživljaja u likovni izraz učenici su istraživali kako različite umetnosti mogu da komuniciraju jedna sa drugom – i kako se ista ideja ili emocija može izraziti potpuno različitim sredstvima.Istovremeno, imali su slobodu da stvaraju bez potrebe da svi dođu do istog rezultata.
Jer u umetnosti različitost doživljaja nije greška – ona je njena vrednost.

Čas na kojem se umetnost ne objašnjava samo rečima

Čas Umetnosti i dizajna tako je postao prostor u kojem se Vivaldijeva muzika nije samo slušala, već videla, osećala i iznova stvarala.
Učenici su pokazali da susret sa velikim umetničkim delom ne mora da se završi učenjem činjenica o njemu. Ponekad je dovoljno dozvoliti mu da pokrene maštu i videti kuda će nas ona odvesti.
A ovoga puta Vivaldijeva „Jesen” odvela je učenike drugog razreda od zvuka violine do papira ispunjenog bojama, linijama i različitim interpretacijama.
Jer umetnost počinje delom jednog umetnika, ali svaki put kada je neko posluša, pogleda ili doživi – u njemu može nastati sasvim novo delo.