Može li sijalica da progovori o prolaznosti? Šta bi nam reklo ogledalo kada bi odbilo da odražava naša lica? I koliko reči može da ispiše olovka pre nego što nestane u njima?
Odgovore na ova pitanja potražili su maturanti odeljenja IV-5 Savremene gimnazije, koji su na časovima srpskog jezika i književnosti sa profesorkom Marijom Pilčević Tomašević krenuli stopama jednog od najznačajnijih srpskih pesnika 20. veka – Vaska Pope.
Nakon obrade Popine zbirke pesama „Kora”, a posebno ciklusa „Spisak”, učenici su dobili neobičan stvaralački izazov: da Popinom „Spisku” dodaju novi predmet, biljku ili životinju i da, u stihovima ili prozi, pokušaju da progovore iz njihove perspektive – a istovremeno kažu nešto i o čoveku.
Tako je književna analiza prerasla u kreativnu radionicu, a svakodnevni predmeti dobili su glas, karakter i nova značenja.
Od čitanja Pope do sopstvenog književnog izraza
Zadatak nije bio samo prilika da učenici pokažu koliko su razumeli poetiku Vaska Pope. Trebalo je prepoznati način na koji pesnik predmetima i pojavama daje osobine živih bića, otkriva njihova skrivena značenja i preko njih govori o čoveku, njegovim osobinama, strahovima, slabostima i postojanju.
Upravo to su maturanti pokušali da prenesu u sopstvene radove.
Nakon što su ih napisali, učenici su svoje tekstove pročitali pred odeljenjem, ali bez otkrivanja naslova. Njihovi drugovi i drugarice najpre su pokušavali da odgonetnu ko ili šta „govori” iz stihova, nakon čega su autori predstavljali ideju i simboliku svog rada.
Na taj način čas književnosti postao je istovremeno prostor za interpretaciju, stvaralaštvo, razgovor i razmenu različitih čitalačkih doživljaja.
„Malo je reći da sam uživala na ovim časovima. Učenici su još jednom pokazali stečeno i prošireno znanje, literarno umeće i, iznad svega, kreativnost. Vrlo su odgovorno pristupili izradi zadatka, krećući se Popinim putem, ali istovremeno zadržavajući lični pečat, jedinstvenost i originalnost”, istakla je Marija Pilčević Tomašević, profesorka srpskog jezika i književnosti.
Kada svakodnevne stvari dobiju glas
Rezultat su bili originalni učenički radovi u kojima naizgled obične stvari prestaju da budu samo predmeti. Sijalica postaje priča o tome koliko nešto primećujemo tek kada ga izgubimo, ogledalo progovara o licima koja pokazujemo sebi i drugima, dok olovka sopstvenim nestajanjem ostavlja trag u rečima.
Predstavljamo neke od najuspelijih radova maturanata IV-5.
„Sijalica” - Dajana Muškinja
Preko dana nikome nisam bitna
Niko u mene ne gleda
A svi zbog mene vide
Kada prestanem da radim
Zameniće me novom
Zvezda bi mi bila sestra da sam na nebu
Sa visine u tišini posmatram
„Ogledalo” - Katarina Mračević
Odbilo je jutros
da me gleda
Okrenulo je lice zidu
i ćutalo
Dosadilo mu je
da pozajmljuje lica
onima koji svoja
ne umeju da nose
Noću kada svi zaspe
ono ih skida sa sebe
jedno po jedno
i slaže iza stakla
Ujutru se pravi
da ničega nema
Samo ponekad
nekom vrati
pogrešne oči
„Olovka” - Ana Jovanović
Na jednoj nozi stoji
i ostavlja crni trag.
Što je put duži,
ona je sve manja.
I ona nastavlja dalje
dok sasvim ne nestane
u sopstvenim rečima.
Književnost koja se ne završava poslednjom stranicom
Ovakvi časovi pokazuju da susret sa književnim delom ne mora da se završi analizom pesme, prepoznavanjem stilskih figura ili učenjem književnoteorijskih pojmova.
Kada učenici dobiju priliku da ono što su pročitali pretvore u sopstveno stvaralaštvo, književnost postaje prostor u kojem mogu da istražuju, tumače, zamišljaju i pronađu svoj glas.
Maturanti IV-5 ovog puta nisu samo čitali Vaska Popu. Zakoračili su u njegov pesnički svet, razumeli pravila njegove igre, a zatim ih iskoristili da stvore nešto sasvim svoje.
I možda upravo tada znamo da je književno delo zaista pročitano – kada poslednja stranica ne označi kraj, već početak neke nove priče.
