Reč asertivnost je preuzeta iz engleskog jezika (assertive), i kod nas se teško može prevesti samo jednom rečju, jer assertive nosi značenja: samopouzdan, pouzdan, uporan. Najbliži prevod ovog pojma je samopouzdanost i spremnost osobe da se zauzme za sebe.
Asertivnost se odnosi na zalaganje za sopstvena prava na način koji uvažava druge ljude, njihov ugao gledanja na situaciju i njihova osećanja. Osnova asertivne komunikacije se svodi na sledeće: moja osećanja, misli i uverenja su važni i tvoja osećanja, misli i uverenja su jednako važni.
Kada se ponašamo asertivno, mi:
- jasno izražavamo sopstveno mišljenje, ideje ili osećanja;
- poštujemo sebe i svog sagovornika;
- svoj stav iznosimo bez težnje da nametnemo svoje mišljenje i/ili ponizimo drugog;
- zauzimamo stav da smo vredna ljudska bića i da su sagovornici vredna ljudska bića;
- zauzimamo se za sebe u cilju samozaštite (kada postoji potreba).
Kako se uči asertivnost?
Asertivnost je veština koja se uči i razvija uvežbavanjem. Sa razvitkom ove veštine komunikacije povećava se i naše zadovoljstvo sobom i odnosima koje ostvarujemo. Postoje brojni načini koji nam omogućavaju da naučimo da se ponašamo asertivno, a jedan od njih je trening asertivnosti koji obično sprovode obučeni asertivni treneri (najčešće su to psiholozi i pedagozi) koji poseduju znanja i praksu iz navedene oblasti.
Trening asertivnosti je osmišljen tako da polaznici, koji mogu biti različite starosne dobi, jasno steknu uvid u to šta je asertivnost, kada je u redu biti asertivan, a kada je štetno izabrati ovaj oblik ponašanja. Kroz trening se prolaze određene tematske celine koje doprinose polaznicima da se oslobode onih misli, osećanja i ponašanja koji ih sprečavaju da se ponašaju samopouzdano.
Dalje, učesnici treninga usvajaju samopomažuće misli i samopouzdane modele ponašanja. Ono što je ključno jeste da se polaznici uče da preuzmu odgovornost za sopstveno ponašanje. Šta to znači? Preuzimanje odgovornosti se odnosi na to da osoba shvati da je odgovorna za sopstvene misli, osećanja i ponašanja.
U školskoj praksi se često susrećemo sa negodovanjem učenika koje se odnosi na to da su ugrožena neka njihova prava, da ih je neko iznervirao ili da se zbog nekoga ponašaju na određeni način („izazvao me je da ga udarim…”), da je ocena dobijena zbog toga što je „neko drugi kriv” i slično. U školskom kontekstu, neophodno je da se kod učenika razvije odgovornost za sopstveno ponašanje, misli i osećanja. Naravno, to se onda prenosi i na vanškolske odnose.
Šta znači naučiti učenika da preuzme odgovornost?
Slikovito rečeno: „U redu je, imaš određena prava kao učenik ali hajde da vidimo – koje su tvoje dužnosti i obaveze? Da li si ispunio/la svoju dužnost - gde je oprema za čas, da li je urađen domaći zadatak, kako komuniciraš sa drugima? Da, moguće je da se u komunikaciji sa drugim ljudima osećaš loše ili da se naljutiš ali sam(a) odlučuješ da se osećaš tako – niko te nije iznervirao nego si sam odlučio/la da se tako osećaš.”
U vezi sa poslednje navedenim, posebno je važno istaći proces razvoja socijalne inteligencije i emocionalne pismenosti učenika kako bi oni prihvatili odgovornost za sopstveno ponašanje i održavanje odnosa sa drugim ljudima.
Posao psihologa i pedagoga u školi jeste da učenicima ukažu na sve prethodno navedeno, da ih osnaže u pravcu razvoja asertivne komunikacije, a što se zasniva, pre svega, na prihvatanju odgovornosti.
Autor: Kristina Turudić
Literatura:
- http://www.pogleduogledalu.com/tekstovi/kazem-asertivnost-mislim-na/
