Metakognicija: Kako razmišljanje o mišljenju može pomoći učenicima?

Upoznajmo se sa samim pojmom metakognicije, pre svega, koji je, iako retko pominjan, veoma važan za proces sticanja veština i znanja. Naime, metakognicija podrazumeva:

• znanje o sopstvenom kognitivnom funkcionisanju, njegovim karakteristikama, moćima i ograničenjima;
• strategije praćenja sopstvene kognicije i ponašanja i upravljanja njima (metakognitivne odluke o tome na šta treba obratiti pažnju, šta treba još jednom proveriti, u kom pravcu tražiti rešenje);
• subjektivne doživljaje, odnosno metakognitivna iskustva koja izviru iz nekih promena ili privremenih teškoća u kognitivnom funkcionisanju (zbunjenost, osećaj da nam je nešto „navrh jezika”, osećaj poznavanja nečega).

Sam pojam metakognicije vezuje se za Džona Flavela, koji je prvi prepoznao da osoba može svesno kontrolisati određene strategije pamćenja, kategorisanja i prisećanja. Kognitivne strategije pomažu osobi da ostvari cilj, a metakognitivne strategije nadgledaju sam kognitivni proces i kontrolišu to koliko je cilj ostvaren. Suština metakognicije je proces mišljenja o sopstvenim mislima. Ove misli mogu biti o tome šta neko zna (metakognitivno znanje), šta neko trenutno radi (metakognitivne strategije) ili šta neko upravo doživljava ili oseća (metakognitivni doživljaji).

Zbog čega je metakognicija važna

Istraživanja pokazuju da uključivanje regulativnih veština prilikom nastavnog procesa znatno poboljšava samo učenje. Mnogi istraživači smatraju da glavni cilj formalnog obrazovanja treba da bude sticanje sposobnosti kojima regulišemo svoje učenje i ostvarivanje cilja. To je važno kako za samo formalno školovanje, tako i za dalje obrazovanje i razvijanje znanja i po završetku školovanja.

Vrlo koristan alat koji učenici mogu koristiti je lista za proveru koja sadrži tri glavne kategorije:

• Planiranje
  
  
  • Kakva je priroda zadatka?
  • Koji je moj cilj?
  • Koje su mi vrste informacija i strategija potrebne?
  • Koliko će mi vremena i izvora biti potrebno?
    
• Praćenje
  
  
  • Da li mi je potpuno jasno šta radim?
  • Ima li zadatak smisla?
  • Da li ostvarujem svoje ciljeve?
  • Da li treba nešto da menjam?
    
• Evaluacija
  
  
  • Jesam li ostvario svoj cilj?
  • Šta je delovalo?
  • Šta nije delovalo?
  • Hoću li raditi drugačije sledeći put?

Ova lista omogućava učenicima da uvedu sistematičan redosled u regulaciju, što utiče na kontrolisanje postignuća.

Važno je istaći da je faktor metakognitivne svesnosti u korelaciji sa faktorom poverenja u sebe, kao i da je opšti faktor poverenja u sebe u značajnoj vezi sa merama self-koncepta.

Iz tog razloga je pedagoški značajno uključiti metakognitivne komponente u nastavni proces, jer se tako razvijaju samopouzdanje i osećaj kontrole prilikom učenja. Ono čemu svaki nastavnik može da teži jeste podsticanje motivacije, odnosno stvaranje atmosfere u učionici koja ohrabruje učenike da postavljaju pitanja, da odgovaraju na pitanja i kada nisu u potpunosti sigurni, kao i da komentarišu radove jedni drugima.

Kako mi to radimo u Savremenoj?

Pošto se metakognitivne veštine stiču i vežbaju, ovo je kontinuiran proces u školi i na njemu rade kako predmetni profesori, tako i odeljenjske starešine. Učenicima se predstavljaju strategije učenja i daju alati za samoprocenu, ček-liste ostvarenosti ciljeva, vodiči i uputstva kako da analiziraju svoje znanje, što dovodi do razvoja samokritičnosti, i samoefikasnosti kod učenika, ali i sigurnosti u stečene veštine i svesti o važnosti naučenog.